Naime, jedne prilike je Allahovom Poslaniku Muhammedu, a.s., došao neki čovjek i požalio se na sopstvenu grubost i hladnoću srca, pa mu je Resulullah dao gore spomenuti savjet.
Iz ovog, ali i iz mnogih drugih hadiskih predaja jasno vidimo koliko islam poklanja pažnje dobročinstvima raznih vrsta, a posebno onim spram siročeta, siromaha i slično. Po islamu je dobročinstvo prema drugome višestruko korisno djelo. Onaj kome se dobročinstvo čini, lakše, brže i potpunije ispuni svoje životne potrebe, a onaj ko dobročinstvo čini dobija kod Uzvišenog Gospodara status dobročinitelja, a uz to nepobitno ga čeka nagrada za učinjeno dobročinstvo, te se na njegovo srce spušta sekinet (smirenost), blagost i dobrota.
”Lična sreća je nemoguća bez sreće drugih”, kaže jedna stara narodna poslovica. Dajući i pomažući drugima, izravno osjećamo sreću i radost onih kojima smo pomogli, te se tako i naša sreća uvećava. Srca nam se smekšavaju i sve se više i više oslobađamo škrtosti, sebičnosti i oholosti.
Pravi vjernik se raduje svakom svom dobročinstvu i stalno teži da ih što više u toku dana uradi i postigne. Kad čovjek oraspoloži nekog drugog čovjeka, i to je dobročinstvo. Kad nekome oprostimo dug, i to je dobročinstvo. Kad od svoje plate, vjećničkog ili skupštinskog paušala odvojimo određeni dio za stipendiranje potrebnih, i to je dobročinstvo. Kad imamo viška odjeće i obuće pa istu podijelimo onima koji su u oskudici sa spomenutim, i to je dobročinstvo.
Kad nekom školarcu ili studentu pomognemo u ime Allaha, dž.š., da se blagovremeno obezbjedi za početak nove školske ili akademske godine, i to je dobročinstvo. I to beskrajno veliko dobročinstvo. Uzvišeni će nas nagraditi za učinjeno, a sigurno je da nam ta djeca ili omladinci neće nikad zaboraviti taj naš plemeniti gest, pa će i oni sutra kad nama (pod stare dane) nešto bude trebalo, isto tako pripomoći.
Trebamo biti svjesni da će sadašnja djeca i omladinci u budućnosti, ako Bog da, biti naši predvodnici: naše muftije, imami, profesori, doktori, inžinjeri i drugo. Stoga će i nama nekada zatrebati njihova pomoć, a znamo da se ”dobro dobrim vraća”. Zato ne škrtarimo kad su stipendiranja učenika i studenata u pitanju. Potpomozimo ih sad kada im najviše treba i znajmo da će nam na to naše dobročinstvo biti mnogostruko uzvraćeno.
Ne zaboravimo i naše demobilizirane borce koji ne rade, kao ni naše stare, iznemogle i bolesne. Budimo im na pomoći kako bi naša tvrdokorna srca konačno omekšala i kako bi zbog svojih dobročinstava ušli pod okrilje Allahove, dž.š., milosti i oprosta.
Naprijed navedeni hadis koji potstiče na dobročinstva, govori nam posebno o pomoći siromasima i pažnji prema našim jetimima. U prilog pomenutoj hadiskoj predaji ide i nekoliko slijedećih:
”Želiš li da ti srce bude blago budi milostiv prema siročetu, pomiluj ga po glavi i nahrani ga onim čime se ti hraniš, srce će ti (uistinu) biti blago i ispunit će se tvoje želje.” (Taberani preko Ebu Derdaa, r.a.)
”Allahu, dž.š., je najdraža kuća u kojoj je zbrinuto siroče.” (Bejheki)
”Bojte se Allaha, dž.š., kad upravljate nad onima koji su vam potčinjeni. Bojte se Allaha, dž.š., i čuvajte se nepravde prema dvjema nemoćnim osobama: ženi udovici i djetetu siročetu.” (Malik)
Kako smo vidjeli odnos prema siročetu, siromahu i udovici je posebno značajan islamski princip kojem društvena zajednica treba posvetiti posebnu pažnju putem dobro razrađenog socijalnog programa. Uz to ne zapostavimo i ostale kategorije potrebnih, te i njima činimo razna dobročinstva kako bi nam se srca smekšala, a ruka darežljivosti otvorila. Zbog te darežljivosti i iskrenog potpomaganja drugih, Uzvišeni Allah, dž.š., nam obećava i garantuje Džennet, a divno li je on prebivalište!
Izvor: Admir Iković, Teme koje iman znače, Akos, Sarajevo, 2016, str. 93-95.
